“Kad pogledate prethodni ekspoze, premijer je govorio o milijardi evra za navodnjavanje – od toga ništa nije bilo. Govorio je o korišćenju sredstava iz IPARD fonda, o izgradnji institucija, o javnim skladištima… Rađeno je sve suprotno”, kaže Goran Živkov, sagovornik Novog magazina.
Najpre panika zbog porasta cene svinjetine, onda panika zbog najavljene prodaje PKB-a, a onda je došao i premijerov ekspoze. Više nego dovoljno razloga za razgovor sa Goranom Živkovim, našim ponajboljim stručnjakom za poljoprivredu.
Da li se na tržištu svinjetine dešavalo nešto nenormalno, da li je bilo razloga za toliku paniku?
Nije. Jer, odavno je poznato da u svinjarstvu postoje četvorogodišnji ciklusi, što znači da svake četvrte godine cena svinjetine dostiže svoj maksimum, odnosno minimum. Međutim, ti ciklusi su kod nas mnogo izraženiji, čak i 2-3 puta više nego u Evropskoj uniji. Zašto? Pre svega zato što je Srbija malo i zatvoreno tržište koje mnogo više zavisi od domaće proizvodnje i domaćih uslova, pa te udarce ne možete da kompenzujete uvozom ili izvozom. Drugi razlog je u činjenici da kod nas nema dugoročnih ugovora. Postoji, naime, mnogo malih proizvođača koji lako ulaze u proizvodnju i lako iz nje izlaze na osnovu procene o kretanju cena u naredna 3-4 meseca. Iz tog razloga takođe oscilacije su unutar Srbije još veće, tako da se dešava da, recimo, cena u Mačvi bude znatno veća ili manja nego u Banatu.
Odmah su se čuli glasovi kako ne bi trebalo dozvoliti uvoz jer on šteti domaćim proizvođačima.
To je velika zabluda. Mada, zaista, kada je cena dobra svi kažu to je zato što je država zabranila uvoz, a kad je niska kažu – to je zato što je država dozvolila uvoz. U stvari, dešava se potpuno suprotno: kada je cena visoka tad se uvozi jer tada možete da se “podvučete” pod domaću cenu uprkos carini od 30 odsto, kad je cena niska onda ne možete da budete jeftiniji. Generalno, kod nas je cena tovljenika u tri četvrtine svinjskog ciklusa, dakle 36 meseci, iznad evropske.
To znači da je uvozno opterećenje veliko i da je srpsko svinjarstvo vrlo zaštićeno.
Ono je nesumnjivo vrlo zaštićeno, da ne kažem da opstaje zahvaljujući visokim carinama. Te carine privremeno pomažu, ali i odmažu jer se postavlja pitanje šta će biti sa srpskim svinjarstvom kada se naše tržište bude otvorilo. Mi smo zaista jedna od retkih zemalja koja je uspela da očuva svoje svinjarstvo. Vi imate bukvalno 7-8 zemalja u Evropi koje su veliki izvoznici svinjskog mesa, svi ostali su uvoznici. Jedna Italija, recimo, veliki je uvoznik…
Srbija ne uvozi puno svinja, Srbija je među evropskim zemljama koje uvoze najmanje svinjskog mesa. Taj uvoz je, istina, rastao poslednjih godina, od 2011, da bi vrhunac dostigao 2015. godine. Ali, taj povećani uvoz bio je posledica povećanog izvoza u Rusiju.
Stalno se govori da je izvoz u Rusiju naša šansa.
Nažalost, već ove godine izvoz u Rusiju drastično pada jer Rusi su pronašli nova tržišta i tamo naša svinjetina više ne ide. Ja sam mislio da će se pronaći način, kad je ona već bila toliko jeftina, 110 dinara žive vage početkom ove godine, ali ni tada više nismo mogli da budemo cenovno konkurentni. Pre svega zato što je naš prevoz skup. Mi zbog svinjske kuge ne možemo da dobijemo pravo tzv. provoza kroz Evropsku uniju, zato svinjetina mora da ide preko luke Bar i putuje 20-25 dana, što dodatno opterećuje cenu. Verovatno nikada više nećemo ni moći da izvozimo svinjetinu u Rusiju.
Kad ste već pomenuli, u ovoj halabuci oko porasta cena zaboravljeno je da je početkom godine svinjetina bila vrlo jeftina.
Cena je zapravo bila ekstremno niska. Pored pomenutih faktora, tome je doprineo još jedan čiji je direktan razlog agrarna politika. Naime, odluka da stočari prilikom zakupa zemlje imaju prednost, dovela je do toga da su mnogi ratari uzimali stoku samo da bi mogli da dobiju zemlju. To je povećalo ponudu i još više snizilo cenu.
Ima li šansi da se problem sa svinjskom kugom reši u dogledno vreme?
Nema. Teoretski, nakon prekida vakcinacije treba pet godina da se dobije dozvola. Praktično – mnogo duže. Imate iskustva i Hrvatske i Rumunije koje su ušle u Evropsku uniju, a nisu mogle da izvozi svinjetinu. Jednostavno, treba da imamo ceo sistem koji garantuje da se kuga neće vratiti. Ne da se neće javiti na velikim farmama, jer velike farme – javna je tajna da one ni sad ne vakcinišu, iako treba da vakcinišu – ispunjavaju sve fitosanitarne uslove koji onemogućavaju pojavu kuge. Ali, ima mnogo malih proizvođača koji te uslove ne ispunjavaju i tu je rizik od ponovne pojave kuge veliki. Naša struktura proizvodnje nije takva da možemo da prestanemo s vakcinacijom.
Da li zato Tenis još ne dolazi?
Mislim da Tenis nije ni želeo da dođe ovde zbog izvoznog tržišta, da je on potpuno svestan šta može i kad može da se izveze, nego da on više, što je i logično, razmišlja da iskoristi tu dobru priliku koju mu naša država nudi da dobije sve za džabe i da jednostavno na ovom domaćem tržištu uživa u dobrim cenama. Zašto ne dolazi, to je već drugo pitanje. Verovatno računa da je prilično rizično raditi u zemlji koja svaki čas menja politiku. Mi smo prošle godine protivno sporazumu sa EU jednostrano podigli prelevmane na uvoz svinjetine da bismo sprečili taj navodni veliki uvoz. Isto smo uradili i kod mleka. Onda smo, pošto je rok prethodnih odluka istekao, 1. juna produžili njihovu važnost. Time kršimo sporazume i nerviramo naše evropske partnere. Hrvate, recimo, naročito.
Veliki su otpori privatizaciji PKB-a iako je prošle godine zabeležio gubitak od skoro dve milijarde dinara.
To je državna firma kojom ne upravlja menadžment čiji je cilj da napravi što veći profit već on ima drugačije interese, počev od zapošljavanja svojih partijskih kolega, pa nadalje. Ali, bez obzira na to, svuda se pokazalo da su porodična gazdinstva mnogo efikasnija od preduzeća, i od privatnih, a kamoli državnih. Zato je već 100 godina porodično domaćinstvo osnova razvoja poljoprivrede.
I u Nemačkoj, Holandiji, Danskoj…
Apsolutno. I sad kad vi na to dodate da je reč o državnoj firmi koja čeka privatizaciju, pa nije važno kolike dugove ima jer će to ili država ili budući vlasnik podmiriti, onda dolazite u situaciju da PKB ne može da bude profitabilan. Ne danas, nikad nije ni bio, pa nije ni sada.
Šta onda raditi?
Ja nemam dilemu da ga treba privatizovati. Pitanje je samo – kako? Jer, PKB ima i proizvodnju povrća, i mleka, i svinja, ima i svoju avijaciju, aerodrom, bavi se i ratarstvom…Ne znam nikoga ko se sa uspehom bavi i proizvodnjom mleka i proizvodnjom salate ili paradajza. PKB je suviše veliki da bi išao na jedan tender, tj. da bi se odjednom prodavao “u jednom komadu”. Po mom mišljenju PKB treba podeliti na funkcionalne celine. Recimo, imate sedam hiljada krava, njima treba 7.000 hektara zemlje – to je jedna celina; plastenici, tj. proizvodnja povrća druga, ratarstvo treća, itd. Tako ćete povećati konkurenciju na strani tražnje jer će biti više kupaca sposobnih da ponude 40-50 miliona evra za jednu celinu nego što će biti onih koji će dati, na primer, 200-300 miliona da kupe ceo PKB. A veća tražnja znači i bolju cenu.
Na ovom primeru prelama se čitava agrarna politika. Imamo novu vladu, novi program. Kako to vama izgleda?
Za mene je najvažnije da li će to biti implementirano. Mi imamo strategiju razvoja poljoprivrede, donetu u vreme Vučića, koja kaže sve suprotno od onoga što se radi.
Hoćete da kažete da je ta strategija dobra, ali se ne sprovodi?
Ono što je u njoj ponajbolje, a to je opredeljenje da se poljoprivreda zasniva na porodičnim gazdinstvima, uopšte se ne sprovodi. Zatim, ona kaže da će se povećati subvencija za investicije, ali toga nema, da će agrarni budžet biti pet odsto ukupnog budžeta, ali ni toga nema… Ne znam nijedan elemenat te strategije koji se sprovodi.
U ekspozeu piše da bi trebalo da proradi tržište poljoprivrednog zemljišta?
Za razvijenu poljoprivredu najvažnije je da postoji tržište zemljišta i tržište kredita. Razvijeno tržište zemljišta podrazumeva da zemljište obrađuje onaj ko je u stanju da od njega izvuče najveći profit. Mi imamo izuzetno dobro razvijeno tržište zakupa poljoprivrednog zemljišta, koje je omogućeno Zakonom iz 2005. godine. Tada je državno poljoprivredno zemljište pušteno na tržište zakupa, što je omogućilo da onaj ko najviše plati može i da obrađuje tu zemlju. Uzgred, mislim da je u ovom momentu za Srbiju bolje da se razvija tržište zakupa nego tržište svojine zato što još uvek nemamo razvijeno tržište kredita koje bi poljoprivrednicima omogućilo da dođu do relativno jeftinih sredstava kako bi kupili zemlju koju obrađuju. Ali, tržište zakupa omogućilo je da se u Vojvodini napravi 22 hiljade uspešnih poljoprivrednika koji danas obrađuju 80 odsto zemljišta, dakle da se faktički napravi srednji sloj farmera. Sve uspehe u poljoprivredi za poslednjih desetak godina postigli smo zahvaljujući njima. Ali, šta se sada dešava? Sada se radi najgore – daju se dugoročne koncesije. To je upravo ono što je hrvatsku i makedonsku poljoprivredu unazadilo bar za pet godina.
Mislite na pravo prečeg zakupa za velike zakupce?
Da, prema novom zakonu 30 odsto državnog zemljišta dobijaju veliki zakupci po povlašćenim uslovima. Praktično, nekome ko ima političku vezu daje se ogromna zemlja koju on uzima zato što može da dobije neke privilegije, a sa druge strane ta zemlja se u stvari oduzima od 30-50-100 poljoprivrednih gazdinstava u tom selu, koja su je već obrađivala. To se i praktično i teoretski pokazalo kao vrlo loše.
To, znači, može da unazadi i srpsku poljoprivredu?
Konkurentnost će biti sve važnija. Jer, svetska poljoprivreda ulazi u razdoblje niskih cena.Naime, nakon 2008, kada je došlo do velikog poskupljenja ratarskih proizvoda, njihove cene bile su vrlo visoke i od njih se moglo sasvim lepo živeti. Slika se, međutim, sada menja, cene ovih proizvoda u narednih 10-15 godina neće biti tako visoke, a mi smo se navikli na te visoke cene. Poljoprivrednici su to razumeli, ali je potrebno da to razume i Vlada i da svojim merama ne stimuliše proizvodnju koja nema šanse na svetskom tržištu.
Dakle, subvencije mogu da daju loše efekte?
Hrvatska je davala ogromne subvencije, ali to nije doprinelo razvoju poljoprivrede. Možda se obogatilo par pojedinaca, ali poljoprivreda nije stagnirala nego padala. Potrebno je ono što radi Evropska unija i što rade pametne zemlje u našem okruženju, primera radi Crna Gora, Albanija, pa čak i Kosovo – investiciona podrška. Ona treba da bude 30-40 odsto budžeta. Tako se podiže konkurentnost. Time što ćete nekome dati hiljadu, dve dinara po hektaru ili po grlu, vi samo održavate nekonkurentnost. To je možda još i moglo da se toleriše u vreme kada su cene bile visoke. Ali, mi ulazimo u crvenu zonu kada je reč o nivou investicija u poljoprivredi jer je umesto dobre investicione napravljena dezinvesticiona klima, što će ubuduće mnogo da nas košta.
Sa druge strane, kada se govori o niskim cenama onda treba imati u vidu da one važe za berzanske proizvode: pšenicu, kukuruz, soju, suncokret, uljarice… Za voće i povrće važi druga priča. Oni imaju svoje trendove, njihove cene sada ne padaju. I to je naša šansa. Mi zaista tu imamo veliki prostor da uđemo u proizvodnju vrednijih i skupljih proizvoda. Onaj ko je pre deset godina doneo odluku da uđe u voćarstvo doneo je dobru odluku. I ko danas donese takvu odluku neće pogrešiti. Isto važi i za povrtarstvo.
Ali onaj ko danas dobije 30 odsto zemlje u nekoj opštini, verujte, neće gajiti ni voće ni povrće.
U ekspozeu baš piše da treba da se ide na dodatu vrednost proizvoda.
Nemam ja ništa protiv ekspozea. Kad pogledate prethodni ekspoze, premijer je govorio o milijardi evra za navodnjavanje – od toga ništa nije bilo. Govorio je o korišćenju sredstava iz IPARD fonda, o izgradnji institucija, o javnim skladištima… Od toga ništa nije urađeno. Radilo se sve suprotno.