Iako važna agrotehnička mera, zelenišno đubrenje ili sideracija malo je zastupljena kod nas. Rezultat svestranog delovanja zelenišnog đubrenja na zemljište jeste povećanje prinosa narednog, a vrlo često i sledećeg useva
U jesen poljoprivredni proizvođači najveću pažnju posvećuju đubrenju zemljišta, pred osnovnu obradu, pripremajući ga za setvu jarih useva. Iako važna agrotehnička mera, zelenišno đubrenje ili sideracija malo je zastupljena kod nas tako da se celokupna pažnja proizvođača svodi na zaoravanje stajnjaka, NPK đubriva i krečnog materijala ukoliko su zemljišta kisela.
Akcenat na zelenišno đubrenje se više stavlja u organskoj nego u konvencionalnoj proizvodnji iako se zaoravanjem zelene mase biljaka, koje se seju za tu namenu, u zemljište unosi velika količina organske materije u cilju popravke fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta, odnosno radi povećanja plodnosti zemljišta i prinosa gajenih useva.
Najpogodniji usevi za ovu namenu su oni koji u kratkom vremenskom periodu formiraju veliku biljnu masu i zahvaljujući razvijenom i dubokom korenovom sistemu usvajaju hraniva iz dubljih slojeva zemljišta i na taj način ih premeštaju u oranični sloj.
Leguminozne biljke najbolje za zelenišno đubrenje
Za ovu namenu najpovoljnije su leguminozne biljke koje mogu ujedno i da fiksiraju atmosferski azot i na taj način obogaćuju zemljište azotom (detelina, lupina, soja, stočni grašak, grahorice i dr.). Pored leguminoznih biljaka mogu se sejati: uljana repica, stočna repa, perko, suncokret i neke strnine poput raži, ječma, zatim slačica, facelija ili ljuljevi. Navedeni usevi obično se seju kao postrni (naknadni) usev nakon skidanja žitarica, potom se zaoravaju u jesen ili u rano proleće, u zavisnosti od naredne kulture. Praksa je pokazala da ih treba sejati nešto češće nego za normalno iskorišćavanje.
Usevi za zelenišno đubrenje se zaoravaju kada su biljke zelene i sočne i imaju najveću masu jer se tada najlakše zaoravaju. To je period ubrzo posle cvetanja jer tada biljke imaju najviše azota. Usevi zelenišnog đubriva razvijaju veoma živu mikrobiološku aktivnost u zemljištu i imaju uticaj na rastresanje i biogenost podoraničnog sloja uz pomoć moćnog korenovog sistema.
Rezultat svestranog delovanja zelenišnog đubrenja na zemljište jeste povećanje prinosa narednog, a vrlo često i sledećeg useva. Prednost je u tome što je proizvodnja zelenišnog đubriva jeftina pri relativno malim ulaganjima rada i pri iskorišćavanju unutrašnjih rezervi gazdinstva.
Zelenišno đubrivo ima prednosti u odnosu na druge vrste organskih đubriva kao što su stajnjak, treset, kompost, žetveni ostaci, kod kojih postoje značajni transportni troškovi za prevoz, posebno do udaljenih parcela. Procene su da se od biljaka za zelenišno đubrenje koje daju 20-30 t/ha zelene mase, posle zaoravanja obrazuje onoliko humusa koliko daje 8-12 t/ha stajnjaka, a količina azota koja od zaorane mase ostaje u zemljištu iznosi najčešće 50-60 kg/ha.
Korisno i u ratarenju
Iskustvo je pokazalo da zelenišno đubrivo daje još bolje efekte kada se primenjuje zajedno sa drugim vrstama đubriva (organskim i mineralnim). Ukoliko se stajnjak primeni zajedno sa zelenišnim đubrenjem dolazi do bržeg razlaganja zelene mase. Đubrenje fosfornim i kalijumovim mineralnim đubrivima zajedno sa zelenišnim đubrivom je od posebnog značaja jer se time postiže optimalan režim hraniva u zemljištu.
Ovaj način đubrenja se više koristi pred podizanje zasada voća nego u uslovima ratarenja. Treba naglasiti da u uslovima ratarenja može biti veoma koristan jer se značajno mogu smanjiti troškovi ulaganja ne samo u organska već i u mineralna đubriva a biljkama se u zasnivanju ipak obezbedi dovoljno hraniva. Ovo pre svega treba imati u vidu zbog smanjenja stočnog fonda, odnosno smanjenja količina raspoloživog stajnjaka za poboljšanje humusa u zemljištu.
