Dok su negotinske pivnice danas prepoznatljiv deo vinske i turističke ponude istočne Srbije, župske poljane – nekada živa sezonska vinogradarska naselja na obroncima Željina, Goča i Kopaonika – polako nestaju. Od nekoliko stotina naselja u kojima se nekada radilo, pravilo vino, trgovalo i slavila berba, u tragovima je ostalo tek dvadesetak
Poljane su nastajale uz vinograde, kao mesta u kojima su vinogradari tokom sezone boravili i prerađivali grožđe. Osnova gotovo svake poljanske kuće bio je podrum, u kojem je vino ostajalo tokom cele godine, dok su vlasnici iz planinskih sela dolazili da uzmu količine koje su im bile potrebne.
Koliko su ova naselja nekada bila živa svedoče i priče potomaka vinogradarskih porodica.
„Bilo je naroda, na svakom ćošku se peklo u berbu – prase, jagnje, svuda je bilo pečenja na prodaju. Bilo je života, ljudi su se tu upoznavali i ženili“, priseća se za RTS Dragan Lapčević, danas jedini stanovnik poljane Pokrp, čiji su preci sa Kopaonika obrađivali vinograde u Župi.
Naselja sa stotinama kuća
Prema rečima Ivana Brborića iz Zavičajnog muzeja Župe, pojedine poljane su u vreme intenzivnih radova u vinogradima imale i po 300 kuća i izgledale poput manjih gradova.
U njima nisu bili samo podrumi i kuće za boravak. Postojali su trgovi i mesta okupljanja, a berba grožđa bila je i važan društveni događaj. Tokom zime, kada bi se vlasnici vratili u svoja sela, u poljanama su ostajali čuvari podruma.
O značaju i dugom trajanju ovog načina života govori i činjenica da se poljane pominju još 1196. godine u povelji Stefana Nemanje.
Danas je slika sasvim drugačija. Vina i čuvara više nema, stare kuće i podrumi se urušavaju, a površine pod vinogradima postepeno nestaju.
„Sve su to bili vinogradi, a sada se gotovo sve zatarabljava. Stare kuće se ruše, nekad se samo preko noći čuje kako padaju“, kaže Milan Bićanin iz poljane Kruševica.
Turistički potencijal koji čeka novu šansu
Još osamdesetih godina prošlog veka postojale su inicijative da se poljane zaštite, obnove i uključe u turističku ponudu Župe, ali te ideje uglavnom nisu realizovane.
Od nekada nekoliko stotina ovakvih naselja, danas je u različitom stepenu očuvanosti ostalo svega dvadesetak poljana.
Brborić smatra da i ono što je preostalo ima ozbiljan turistički potencijal. U pojedinim poljanama poslednjih godina pojavile su se i nove vinarije, što daje nadu da bi makar deo ovog prostora mogao ponovo da dobije funkciju i život.
Iskustvo Negotinske krajine, gde su stare pivnice postale jedan od simbola vinskog turizma, pokazuje da ovakva naselja mogu biti važan deo lokalne turističke i vinske ponude.
Bez sistematske zaštite i obnove, međutim, župske poljane nastaviće da nestaju, a sa njima i deo neprocenjive materijalne i nematerijalne baštine ovog vinogradarskog kraja.
